Знамо да људско биће огромном брзином исцрпљује природне ресурсе наше планете и да је само изумирање наше врсте много пута подигнуто због уништења наше планете. Из тог разлога се говори о тераформирање. Реч је о прилагођавању других планета погодним усељивим условима за људе. Порекло тераформисања догодило се у научној фантастици, али захваљујући развоју науке, у научној заједници се одвија.
У овом чланку ћемо вам рећи који су кораци за обликовање терапије и које планете могу бити условљене да настањују.
Терраформинг
Чињеница да се говори о тераформисању резимира се у потрази за планетом и условљавањем њене атмосфере тако да може бити усељива за људе. Једном када је планета тераформирана можете разговарати о могућим стаништима која људи могу користити. Није важно само знати и прилагодити атмосферу насељивом месту, већ и геолошке и морфолошке структуре како би биле најсличније нашој планети. Марс је један од најчешћих случајева тераформисања како од научне заједнице, тако и од опште заједнице.
Бројни су познати аутори који су предложили да Марс претворе у свет прилагођен опстанку људи. Постоје и друге планете које се могу тераформирати и прилагодити услове људском бићу. Обликовање терасе је готово неопходан корак у развоју и опстанку човека као врсте. Да видимо које су то планете које се могу колонизовати. Логично је започети са оним планетама у Сунчевом систему које су најближе Земљи. Иако је Венера најближа планета, ниво њеног атмосферског притиска је превисок и има облаке концентроване сумпорне киселине и високе температуре. Због тога је изазов живљења на Венери превисок.
Једноставније и природније било би започети са Марсом.
Остале планете на тераформи
Гасни гиганти у Сунчевом систему су Јупитер, Уран, Сатурн и Нептун. Они имају очигледан проблем што немају чврсту површину за седење, осим језгра. То их чини планетама које нису ни предвиђене за тераформирање.
Океанске планете које су готово састављене од једног океана или су врло честе у окружењима научне фантастике. У филму Међузвезда или роману Соларис можете видети како је планета копнено тло и да се не може колонизовати. Ово би се могло поправити на једноставан начин, за разлику од случаја гасовитих планета, али то би ипак био већи трошак. Међутим, ове планете су врло нестабилне са климатске тачке гледишта, јер немају изниклу Земљину кору и не постоје силикатни и карбонатни циклуси.
На океанској планети испаравање је ограничено и угљен-диоксид ефикасно га уклања сам океан, али га литосфера не ослобађа. То доводи до тога да се планета великом брзином охлади и уђе у ледено доба, а у каснијој фази са светлијим сунцем испаравање би се знатно повећало да би поново створило водену пару и отопило лед. Океанске планете су превише нестабилне и потпуно не долазе у обзир за процес обликовања терасе.
Тераформирање Марса
Из разлога који смо горе поменули, једна од планета чији су циљ људи да тераформишу је планета Марс. Данас Постоје два врло озбиљна пројекта за путовање на Марс, мада не и за тераформирање. То показује да планета и даље изазива велико интересовање за људе. Ова планета попут Земље или Венере имала је геолошку историју. Један од најважнијих детаља је да ли је у прошлости било воде и у којој количини је било. То је аспект у који је свако време све више уверен и да су океани заузели готово трећину површине.
Тренутно је очигледно негостољубиво место, јер због његове танке атмосфере има око хиљадити део атмосферског притиска који постоји на нашој планети. Један од разлога постојања тако танке атмосфере је због слаба гравитација достиже вредности од 40% мање него на Земљи а с друге стране одсуство магнетосфере. Мора се узети у обзир да је магнетосфера та која чини да се честице сунчевог ветра не скрећу и могу да утичу на атмосферу. Знамо да ове честице могу постепено да уништавају атмосферу.
Планета коју видимо нема магнетосферу и има густу атмосферу, јер је њена сила гравитације много већа. Температура мора доста флуктуира и може достићи вредности од стотина степени испод нуле до 30 степени у екваторијалним областима. Ветрови обично нису јако јаки, а олује прашине се дешавају са одређеном фреквенцијом. Такве прашинске олује могу прогутати целу планету.
Упркос чињеници да налазимо планету са танком атмосфером, лако је пронаћи брзину ветра која достиже и до 90 км / х. Густина је на Марсу толико мала да постоје мале разлике у притиску. Још једна ствар која је урађена за производњу електричне енергије на Марсу је способност ветра да покреће млинове. Овај капацитет би се знатно смањио чак и узимајући брзине пешчане олује поново изазване малом густином.
Живи на Марсу
Карактеристична црвенкаста нијанса планете Марс последица је присуства оксида гвожђа као што су лимонит и магнетит у ваздуху. То чини пречник честица нешто већи од таласне дужине светлости која улази на планету и која се може видети у ваздуху. Од кисеоника водене паре у атмосфери готово да нема трагова, јер је састав атмосфере за 95% или више угљен-диоксида, затим азота и аргона.
Одсуство магнетног поља доводи до удара космичких зрака на Марс, па су честице сунчевог ветра и ниво зрачења превисоки за људе. Требало би живети под земљом.
Надам се да ћете са овим информацијама сазнати више о тераформирању Марса и његовим карактеристикама.