Седмице је НАСА објавила видео за јавност који резимира климатска историја Марса вреди посветити неколико редова еволуцији суседне „црвене“ планете. Из спроведених студија знамо да су снимљене слике и узорци узети у различитим свемирским експедицијама да је њена климатска еволуција најсличнија Земљи у читавом Сунчевом систему.
Из марсових карактеристика које се са Земље могу видети телескопом, можемо да истакнемо атмосферу са белим облацима, иако не тако обимним као на Земљи, сезонске промене врло сличне онима на Земљи, 24-часовни дани, стварање пешчаних олуја и постојање ледених капа на половима које расту зими. Изгледа познато, зар не?
Због врло ниског притиска и температурних услова, постојање течне воде на њеној површини било би готово немогуће, што Марс показује као пустињску планету са танком атмосфером ЦО2. Насупрот томе, Марсовска геологија са великим бројем кратера, вулкана и кањона показала нас је као једну од најкомплетнијих у Сунчевом систему.
Кроз пронађене стеновите и геоморфолошке формације може се извршити реконструкција његовог развоја. Канали отицања примећени су у неким кратерима, прилично сличним онима који су примећени на земљи као резултат ерозије коју стварају реке и потоци, што указује на континуирану циркулацију течности на површини која је произвела ову ерозију, готово сигурно воде течност.
Већина ових канала изгледа да су повезани са древним кратерима, што нас наводи на помисао да се клима која је омогућила постојање течне воде на површини развила на почетку историје планете. Логично објашњење било би постојање древне атмосфере гушће од садашње, са већим ефектом стаклене баште који би повисио температуру.
Ова атмосфера не може бити састављена само од ЦО2, јер прорачуни утврђују да када количина овог гаса у атмосфери генерише притисак већи од 2,5 бара, он се кондензује. Атмосфера ових карактеристика не би постигла да температура површине пређе 220ºК, знатно испод 273ºЦ, температуру стабилности воде. И зато није било течне воде.
На млађем терену видимо преливне канале, који су велике структуре десетине километара широке и стотине километара дуге, почевши од урушених подручја терена. Повезан је са катастрофалним и тренутним протоцима воде ускладиштене у подземљу и која излази на површину. Већина све ове воде на површини би прешла у атмосферу испаравањем, повећавајући притисак и температуру због ефекта стаклене баште водене паре, ослобађајући такође смрзнуту воду и ЦО2 који постоје у марсовском тлу.
Ово би убрзало глобалне климатске промене које би могле довести до стварања океана у низинама северне хемисфере, заједно са великим поларним леденим капама. Океани ће се касније изгубити можда инфилтрацијом у подземље, а планета ће се вратити у климу „сличну“ садашњој.
Ови преливни канали о којима смо говорили појављују се у неколико епизода током историје планете, али сви касније до древних кратера произведених у познатом као Велико временско бомбардовање. Стога закључујемо да се фазе хладне и пустињске климе попут садашње, прошаране изненадним епизодама топлије климе и постојањем великих водних тела на северној хемисфери, понављају циклично током историје планете.
Више информација: Живот на Марсу, још доказа који показују ову могућност, Комета 'Сидинг Спринг' иде ка Марсу